Petak, Januar 06, 2012
Životna priča jedne mene.
I dalje ne znam zašto i kako, ali jedno sigurno znam. To što osećam me nikad neće proći. Samo sam trepnula, a on je iz druga prerastao u moje sve na svetu. U smisao života. Ušao mi je u snove. Ukrao ih. Htela sam samo njega. Sanjala sam ga. Bukvalno, nisam mogla da zamislim sebe bez njega. Mlada sam, znam. Ali ne postoji nikakvo objašnjenje za to što osećam. Previše je duboko, previše iskreno.
Jun. Sam početak juna, sve je bilo savršeno. Letnji raspust, Svetsko prvenstvo u fudbalu, lepo vreme, bazeni, bleje napolju. Nisam tražila ništa više. Ili jesam. On je počeo da mi okupira misli. U početku sam smatrala da je to izuzetno glupo, jer nije bilo apsolutno ništa na njemu ili u njemu što bi mi se svidelo. Dva meseca nakon toga mogla sam da ubijem svakog ko bi rekao da on nije savršen.
Jul. Odlazak na more. Nisam mogla da zamislim mesec dana bez drugova iz Beograda. Tada još uvek nisam disala za njega. Bilo mi je odlično. Mesec dana odmora. Mesec dana povremenog pisanja dnevnika i povremenih crtanja malih crteža. Na njima su ljudi bili karikature, sa istaknutim nečim što ih izdvaja od drugih. Moja drugarica sa šiškama, drug sa rozim kopačkama, drugarica sa psom. Kada bih pogledala sliku videla bih savršeno nesavršenstvo. Nije bilo prelepo nacrtano, ali mi je ulepšavalo dan.
Avgust. Eh, tu je počelo sve ovo zbog čega hoću da vrištim svake večeri. Vratio se iz sela. Dogovor za napolje. Dogovorimo se i on, u poslednjem trenutku-otkaže. I tako danima. Bilo mi je čudno. Zašto toliko izbegava da se vidimo. I onda saznajem. Ulazim na profil drugarice. U njenom inboksu njihovo dopisivanje. Još u julu mu je rekla da mi se svidja. I to mnogo više nego što je bila istina. Među poslednjim porukama, to. Ključ svega. On se plaši da izađe da ga ne bih pitala da se smuvamo. Iznenađena sam. To mi čak nije bila ni ideja.
Sredina avgusta. Konačno se dogovaramo da izađemo napolje. Školsko dvoripte. Vidim ga. Zelena majica, tamni šorts. I savršeni osmeh na licu. Hiljade munja me probija u sekundi. Talas vreline oduzima mi dah. Malo je reći da je srce poludelo. Groznica me trese. Nikada nisam videla nekoga, ko je za mene toliko savršen. Zagrlio me je. Čvrsto. Nisam želela da stane. Sedeli smo i pričali. Bile su i moje drugarice. Te večeri, prvi put me je otpratio na bus. Čekao je sa mnom koliko je trebalo. Kada je bus došao, zagrlio me je tako da taj osećaj neću nikad zaboraviti. Tada sam ga prvi put sanjala. Ko bi rekao da će to biti prvi put, a da ću ga sanjati mesecima posle.
Svaki dan smo izlazili napolje. Svaki dan u 6sati u krugu. Sedeli bismo do oko 9 i onda bismo krenuli. Svaki dan me je pratio na bus ili čak do kuće. Ništa mu nije bilo teško. Smejali bismo se, ali ja nisam znala da li da se smejem jer mi je drug, ili da plačem jer je to najviše što će mi ikad biti. Išli smo na bazene, sva ta sprdnja, zezanje. Voleo je da ga 'češkam' u vodi. I realno, umela sam najbolje da češkam. Ponašao se tako divno, tako nežno, bila sam najsrećnija pored njega. Mogla sam tako ceo život. Svi ti razgovori, dopisivanja dok jedno od nas ne zaspi. A to bi uglavnom bio on, jer, pored njega, nisam morala ni da spavam, ni da jedem ni da dišem. Bio je dovoljan.
Septembar, početak školske godine. Ponovno vraćanje kod starog društva, ponovno stavljanje maski jer je većina njih isfolirano i izveštačeno. Uglavnom je bitno ko si, koliko para imaš i kako se oblačiš. Toliko površnosti na jednom mestu. Ne kažem da su svi bili takvi, ali ogromna većina. Išli smo u istu školu. Išao je u odeljenje sa mojom najboljom drugaricom. Nju mnogo volim i sada. Jedna je od onih za koje se vredi boriti. Bilo je lepo viđati ga po ceo dan u školi. Imati fizičko sa njim. Samo ga gledati. Uživati kada te pogleda i nasmeje se, iako znaš da nikad ništa neće biti. Jednostavno voleti ga svom snagom. Ali, nije sve tako divno. Nije ni on savršen. Bitno da je da se druži sa onima koji su bitni u društvu. Bitno je da ne može da se druži sa nekim kao ja. Ne znam iz kog razloga. Ali jednostavno je prestao da priča sa mnom. Nikada neću zaboraviti taj osećaj kada me je samo zaobišao. Slomljeno je blaga reč. Bila sam uništena. Pogled mi je bio tup, oči prozirne i prazne. Nisam bila sposobna ni za šta. Noćima sam plakala. Ni sama ne znam zašto, ali nisam mogla da pređem preko toga. I danas, kada se setim, plače mi se. Koliko je taj period bio užasan za mene. Sve sam pokušala, sve je bilo bezuspešno.
Meseci i meseci tugovanja. Meseci buđenja usred noći jer sam ga sanjala. Meseci pisanja njegovog imena po sveskama. Meseci slušanja tužne muzike. Meseci bola. Meseci koji nikada neću zaboraviti.
Malo je reći da sam se iznenadila kada mi se javio 14og februara. Čisto da vidi kako sam. Bila sam najsrećnija, ali jednostavno nismo imali o čemu da pričamo. Razgovor bi zamro. I to se neće promeniti. Onda dugo nismo pričali. Uopšte. Bukvalno bih prošla pored njega u školi da ga ne pogledam. Sedeli bismo u istom društvu a ja sam se smejala kao da nije tu. Naučila sam da se pravim da je sve prošlost. Da me ništa ne dotiče. Verovatno je to dobra strana svega. Postala sam glumac, sa maskom koju nisam skidala. Retki su oni koji su znali istinu. Retki su oni koji su znali da me to nikad nije prošlo. Još ređi oni koji su znali da nikad i neće.
Letnji raspust bez njega? To nije letnji raspust. To leto sam bukvalno preživljavala. Sve do priprema. Išla sam sa klubom na pripreme. Grčka. More. Plaža. Sunce. Leptirići i cvetići, ako ću da patetišem. Bili su i dečaci iz našeg kluba. Nijedan nije bio nešto lep, ni zgodan, ni približno Njemu. Ali ja sam odlučila. Preko njega se mora preći. I onda sam bila sa jednim Lukom. On nije bio ništa posebno, bio je samo dobar. I nekako dosta pažljiv. Na kraju će se ispostaviti da ne podnosim toliku pažnju i brigu. Luka je slušao sve što pričam, pamtio svaku reč, brinuo o meni, bio pažljiv i osećajan. Bio je dve godine stariji od mene, jako dobar, ali nekad previše naporan i umeo je baš da baroniše. Priznajem, bila sam sa njim da bih prešla preko jedinog dečka kog sam volela. Nije da mi se nije sviđao, jeste, ali to nije moglo ni da se poredi sa onim savršenim osećajem koji me je obuzimao kada samo vidim NJEGA u školi. Sve je bilo fino, ni na na, leptirići, cvetići, ali ja nisam mogla više. Mesec dana biti sa nekim dok svo vreme sanjaš nekog drugog? Mučenje. Mučenje i sebe i tog dečka s kim si.
25.09.Godinu i nedelju dana od svađe. Jedna poruka menja sve. Da li je to moj broj? Da. Možemo li da se vidimo da popričamo? Da. Tu i tu. Dogovoreno.
U 5 minuta moj kompletni život je dobio boju. Tada sam bila sa Lukom, ali ništa nije moglo da me spreči da izađem da se vidim sa Njim. Spremila sam se najbrže što sam mogla. Najbolje što sam mogla. Srce mi je udaralo. Htela sam da vrištim. Da plačem. Ali nisam mogla. Toliko emocija nije moglo da se izbaci tek tako. Dogovorili smo se u 20h. Sedela sam na dogovorenom mestu. A moja najbolja drugarica i još dve devojke, iza zidića u blizini. Kao, špijuniraju. On im je došao sa leđa. Samo je stao iza njih i rekao: Ćao. Bilo je smešno, jako smešno. One su onda kao otišle, ali su se celo veče krile u blizini, kao ne vidimo ih.
Seo je preko puta mene. Smejao se. Imao je taj svoj osmeh. Samo osmeh, i sve mu je bilo oprošteno. Mogla sam da umrem za taj osmeh. Počeo je. Objasnio mi je neke stvari. Iskreno mi priznao kako sam mu nedostajala. Svaka njegova reč se lomila u meni. Nisam mogla da progovorim, nisam imala glasa. Kada bih skupila snage da progovorim, glas bi mi drhtao. Nisam mogla. Samo sam ga slušala. Sat ipo savršenstva. Pričali smo, smejali se. Sve je bilo kao nekad. Ili se bar činilo. Rekao mi je da sam se dosta prolepšala, da sam mnogo zgodnija, ali da i dalje imam tužne mačije oči. Znala sam da laže, jer ja nemam mačije oči. :)
Pričali smo iskreno. Pitala sam da li mogu da ga zagrlim. I zagrlila sam ga. Nikada nisam osetila to što i tad. Plakalo mi se. Milion munja ponovo, ponovo vreli talas, užareni obrazi i sjajne oči.
Gledala sam ga u oči. Imao je najlepše oči na svetu. Plave, prozirne, savršene. Imao je smeđu kosu. Bio je visok, fudbaler. Uvek je savršeno mirisao. A meni najsavršenije, imao je najlepši osmeh na svetu. Te noći sam zaspala sa osmehom, najiskrenijim osmehom u zadnjih godinu dana.
Volela sam osećaj da opet mogu da mu se javim u školi, da skinem masku. Volela sam da ga zagrlim, da udahnem njegov miris. Već sam bila raskinula sa dečkom, ali on nije imao nikakve veze sa tim. Svaki trenutak sa njim duboko je urezan u mene. Svaki sekund, svaki osmeh, svaki pogled. Neizbrisivo iz mene. Opet ona stara ja, bez pretvaranja, bez lažnih osmeha i skrivenih suza.
I evo, već par meseci se opet 'družimo'. Pričamo, smejemo se u školi, jednostavno, lakše je kad imam slobodu da ga poljubim ili zagrlim. Sve je lakše. Ne sećam se kada sam zadnji put plakala. On je razlog moje sreće. Sada ima devojku. Ružna je, brate. Sada vi kažete: Da, ružna je jer je sa njim. Ne brate, stvarno je ružna.:D I nije ni zgodna. Strašno.:)
Ali činjenica je da ja nikad neću prestati da ga čekam. Ne znam zašto i ne znam kako, ali to je jedina stvar u koji sam u potpunosti sigurna. Živim za dan kada će shvatiti koliko mi ustvari znači. Od tog dana, živeću za njega.
Sve ovo zvuči, jako jako patetično, ali ovo nije ni delić onoga što ja osećam, što je bilo. Verujem da je mnogo vas koji osećate isto što i ja, ali ja sam jednostavno morala da izbacim sve ovo. Bilo ko ko me imalo poznaje, znaće o kome se radi, ali svakako napisaću.
Đorđe.
Samo on. Sad, uvek i zauvek.
Ja nemam reci. Jano,ovo je savrseno.
Hvala ti Bi.♥
Савршено је. Девојко, одушевљаваш ме. Ово је просто савршено. И не, осећања нису патетична. Оно што ти осећаш према њему је само љубав. Велики поздрав.
Hvala ti:)
ako su owo stwarno twoja osecanja a on toliki kreten, treba da nadjesh drugog!
inache, owo je sawrsheno!
Pozdraw iz Nisha.
Da, jesu moja osecanja. I, vidis, on za mene nije kreten sta god uradio, kako god se ponasao.:)
Ne mogu da nadjem drugog.
Hvala ti.:)
