Is this love, that I'm feeling?
Kako postati riba.
Realnost: Nos je uvek prevelik i lose postavljen. Uglavnom nos ima i nadimak: Dzambo, Grdilo itd. Usi su ogromne, kao da ste Dambo, jos samo da poletite. Kosa nikada, ali nikada nikada nikada nikada nikada (Vlado Geogriev STAJL) nema oblik kakav hocete. Uvek je masna, tanka, gusta, grivasta i slicno. Usta su ili tanka ili crnacka. Oci su vam uvek crvene, imate podocnjake do usta. Trepavice su tanke i kratke. Retki vole boju svojih ociju. Uvek se cini da je koza ocajna, bubuljice, mitiseri, sve moguce.
Ne daj Boze da si zadovooljan svojim telom. Butine su ogromne, dupe je ravno, sisa ni na mapi. Stomak ne pominji. Mozes da glumis Deda Mraza glatko. Noge su ili prekratke ili predugacke. kukovi su ogromni a odnos kukova i struka ti DEFINITIVNO nije 90-60. Dalje da ne pricam.
Vidis, ima spasa za tebe. Apsolutno je nebitno sto ce da te prozovu dezurnom kurvom, bices riba. Svi ce znati za tebe. A to je i ideja, zar ne?
Životna priča jedne mene.
I dalje ne znam zašto i kako, ali jedno sigurno znam. To što osećam me nikad neće proći. Samo sam trepnula, a on je iz druga prerastao u moje sve na svetu. U smisao života. Ušao mi je u snove. Ukrao ih. Htela sam samo njega. Sanjala sam ga. Bukvalno, nisam mogla da zamislim sebe bez njega. Mlada sam, znam. Ali ne postoji nikakvo objašnjenje za to što osećam. Previše je duboko, previše iskreno.
Muzika.(:
E sada da pišem o nečemu što mi je poznato.:)
Znam sigurno da nisam jedina koja svako veče zaspi sa slušalicama u ušima, da nisam jedina koja je stalno na Youtube-u, koja na času sluša muziku, koja peva dok se tušira, koja nigde ne ide bez iPod-a i memorijeske kartice sa omiljenim pesmama. Muzika je, jednostavno, deo moje svakodnevice.
Kao sto sam rekla u prethodnom članku ''To je nešto što pokreće svet. Muzika je način života. Ona daje energiju. Svaka pesma ima svoj cilj. Svaka pesma je priča za sebe koja ne može biti ponovljena. A mene muzika oraspoloži u kakvom god da sam stanju. ''.
Svaka pesma je napisana sa razlogom. Nečijim osećanjima i mislima. Zato kada slušam, ne trudim se da je razumem kao nabacane reči, nego kao celinu, da shvatim poentu i da me svaki sledeći put podseti na nešto. (Dalje)
Life Is One
Počela sam da pišem blog onda kada sam potrošila rokovnik koji mi je služio kao dnevnik. Ta knjižica je imala toliko informacija o mom životu ali mi je bilo glupo da pišem neke ''pametne stvari'' u nju. Možda će nekome ovo biti dosadno, nekome će možda biti i zanimljivo ali moraću da iskoristim sve što znam da bih ovo pisala.
Ova nedelja mi je bila užasna. Skoro svaka drugarica koju imam bar jednom se naljutila na mene samo u proteklih sedam dana. Ali, ne znam kako (jer sam inače veoma osećajna), nijednom se nisam potresla. Možda (vrlo verovatno) je problem u meni, ali moraju da nauče da me trpe i kad sam najgore raspoložena jer samo tako mogu da zasluže mene u najboljem izdanju.
Ipak sam shvatila da ne vredi da se nerviram oko toga. Jer, kakva je korist od života ako ga ne proživiš kako hoćeš i kako ti je najbolje?
Ionako uvek imam muziku. To je nešto što pokreće svet. Muzika je način života. Ona daje energiju. Svaka pesma ima svoj cilj. Svaka pesma je priča za sebe koja ne može biti ponovljena. A mene muzika oraspoloži u kakvom god da sam stanju.
I tako. Napisah prvi članak koji je dosta glup i kratak, ali obećavam da ću pisati duže i kvalitetnije članke ubuduće.
Ovo niko ne mora da čita-pišem za svoju dušu.
Čestitamo!
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
